Vukušić: Auti mi sviraju gdje god da se pojavim; Mama: On vam je još dite...

Mama Vukušić: Ante je naš ponos i dika

- Rodio se u najgore ratno vrijeme, 4. lipnja 1991., imao je samo tri mjeseca kada smo pobjegli iz svog sela Satrić na Peruči, gdje smo podigli kuću. Živili smo po podrumima u Sinju, Splitu, Klisu..., malo pomalo, zajedno s djeverom, skućili smo se tu u Sinju - kaže u toj istoj kući na Jakinu gumnu Iva Vukušić (43), majka Ante Vukušića, hajdukovca koji je u četvrtak donio pobjedu nad Anderlechtom.

- Ćaća je utakmicu gledao na Poljudu, ja u spavaćoj sobi, da mogu koncentrirano pratit igru, a dica, Anđela (17) i Marko (13), u dnevnom boravku. Svi smo očekivali kraj utakmice, a kada je Ante dao gol, okupili smo se u dnevnom i skakali. Euforija. Uvijek tako gledamo, otac na stadionu, ja u jednoj, dica u drugoj sobi. Najteže je kad Ante ima šansu, a ne da gol. I susjedi su došli čestitat, žešće nego kad je Ante dao svoj prvi gol za Hajduk lani u derbiju protiv Dinama. Slavili smo s prijateljima kad je, oko ponoći, Ante došao kući i pravac u krevet. Spavao je do 11, otišao u grad na kavu, dao jedan intervju, pa u Split - kaže majka Iva.

Jeste li ponosni, pitamo.

- Pa jesmo, ali se trudimo ostati na zemlji - odgovara majka. - Meni je ponos i dika kad izađem na kavu pa mi ga ljudi hvale kako je tih, povučen, da se ne uznosi tim - kaže otac Ivica (47), monter strojeva, i dodaje: - Ante je uvik bio sramežljiv, a takav je i danas. Jedno obično dite, takvi smo i mi, tako smo ga i odgojili. Kad je Ante dao prvi gol za Hajduk u derbiju protiv Dinama, sutradan ga vidim vozi bicikl i liže sladoled. Obično dite. Nije od diskoteka, ako ima divojku, ne prijavljuje. Meni je najvažnije, i to mu stalno govorim, da nisu važni novci, da je najvažnije da ostane čovik i bude karakter i da bude na zemlji. Ante nema, kažu roditelji, nikakvih rituala uoči utakmice niti poseban režim prehrane.

- Loš je za hranu, on će pojist šta se skuva. Niti dobro jede niti zahtijeva. Voli grickalice i sokove - kaže majka koja se posvetila obitelji 1995., kada je ostala bez posla u sinjskom pogonu Jugoplastike.

Kakvu budućnost roditelji žele svome sinu, pitamo ih.

- Neka igra dok ga zdravlje služi, mlad je, a onda bi bilo dobro, a to je i njegova želja, da završi neki fakultet, a kad dođe vrime za cure, neka nađe neku dobru - odgovaraju roditelji.

Antin brat Marko dodao je da je krenuo bratovim stopama i trenira u sinjskom Junaku. Navodno je brži nego brat u njegovoj dobi...