Teško bi bilo pronaći čovjeka koji bi kazao da mu u životu ništa ne nedostaje. Ne može to reći niti Hajdukov napadač Ahmad Sharbini. Čovjek je poznat, mlad, ima novca, lijepu ženu i sina, no nedostaje mu ono što je bitna odrednica njegova života - igranje nogometa. Otkad je u kolovozu prošle godine stigao na Poljud zajedno s bratom Anasom Ahmad je bolje upoznao tribine i klupu nego travnjak na stadionu.
- Sve mi je super u životu osim statusa u momčadi, a to mi je najbitnije. Žao mi je što je tako, kad bi mi barem dali četiri ili pet utakmica u kontinuitetu, pa neka onda kažu jesam li ili nisam za ovaj klub. Znam da Hajduk ne trpi prosjek, a ja sam siguran da mogu dati mnogo. Toliko me ljudi na ulici zaustavlja i pita zbog čega ne igram, a što je najtragičnije, ni sam im ne znam kazati - počeo je Ahmad Sharbini.
Pitali smo ravno u glavu - zamjera li kome što nije dobio više prilika?
- Zamjeram treneru Poklepoviću! Znam da on nije zlonamjeran, ali je nesmotreno govorio o meni. Mogao mi je dati šansu, igralo se u ritmu srijeda-nedjelja, pa valjda sam mogao odraditi koju utakmicu, barem neko poluvrijeme. Razgovarao sam s njim puno o tome, dobivao pozitivne odgovore, ali... - zastao je Ahmad i potom teško prevalio preko usta:
Da ste igrali, lakše bi bilo i bratu Anasu...
- Mislim da je i to istina. Znao mi je reći da mu nešto nedostaje u igri. Ne želim biti umišljen i kazati da sam to ja, ali činjenica je da se jako dobro poznajemo u nogometnom smislu i da bismo to znali pokazati na terenu - ističe Ahmad.
Odmah smo razradili i Ahmadovu želju za nadolazeću 2011. godinu. On tvrdi da prvenstvo nije gotovo, da se Dinamo još može stići, pa ne bi imao ništa protiv da pomogne u tome.
- Da ja i Anas zaigramo protiv Dinama i da im onda pred punim stadionom, te pred suprugom i sinom, zabijem gol za tri boda na bratovu asistenciju - želja je Ahmada Sharbinija.