I dok Domagoj Vida, baš kao i brojni nogometaši, sportaši, diljem planeta čekaju na smirivanje pandemije, njegovi prijatelji iz djetinjstva naporno rade na polju i na farmi, a na neki način upravo je popularni Vatreni za to najviše zaslužan jer je pogurao svoje "frendove" kad im je to najviše trebalo...
Dragan i Dimitrije Simonović, Ivan Plechinger, Luka Mandić i Domagoj Vida znaju se još od kada su bili klinci. Baš kao i sva djeca napucavali su loptu na igralištu, izvodili razne pačke, družili se i postajali sve bolji prijatelji.
‘Znamo se od osnovne škole. Družimo se zapravo od vrtića, ali od osnovne škole je to postalo to. Razlika je par godina između nas svih. Ja sam 1990. godište, oni 1989., a moj brat 1988. godište. Zajedno smo odrasli, počeli zajedno igrati nogomet. Sve je krenulo u Miholjcu na igralištu’, govori Domagojev prijatelj Dragan, jedan od ‘sinova ravnice’, za Gostiona.com.
Nogomet je Domagoja odveo na drugi kraj svijeta, ali na svoje prijatelje iz djetinjstva nikada nije zaboravio. Ostao je onaj isti stari sin ravnice.
"Ma on je u Turskoj, baš ga briga. Uživa tamo dok smo mi u polju, hahaha. Čujemo se s njim. Kod njih je isto karantena pa ni ne izlazi iz kuće. Dostavljaju mu hranu doma i čeka da prođe ovo sve", kaže Dragan.
Kako je sve krenulo?
"Nismo imali pojma o svinjama prije. Znali smo samo dobro pojesti, hahaha. Jednom prilikom su dečki bili kod Domagoja u Ukrajini gdje je tada igrao. Tad ja nisam bio jer sam imao obaveze na fakultetu, ali dečki su otišli jer su već završili fakultete i škole koje su pohađali. Uvijek nas on zove sebi, a obavezno za rođendane i slične fešte. Tako je bilo i taj put", kaže Dragan pa nastavlja:
"To je bilo taman kada je ona zadnja ekonomska kriza došla i nitko od nas zapravo nije imao posla. Domagoj je rekao da nešto smislimo i pokrenemo, a da će on pomoći za prvu ruku. Naravno da su dečki to odmah prihvatili. Pitao je što bismo mogli raditi, ali nitko od nas nije imao neku ideju tada."
Domagoj je očekivao nešto drugo...
"Njegov prijedlog je bio da otvorimo neku gostionu, neki kafić. Rekao je da ćemo sve urediti i da je to najmanji problem. Zapravo je njegova ideja bila gostiona. Rekli smo da ćemo razmisliti pa mu javiti što i kako dalje. Na kraju smo došli na ideju da uzgajamo svinje", otkriva.
Kada su krenuli imali su četiri svinje, danas su na njih 350...
"Kad smo kretali postajalo je nekih 180 matičnih grla. To je stvarno ništa. Doslovno izumiranje. To je bilo prije pet godina, ovo nam je šesta. Tada smo dovezli prve četiri svinje. One su imale nekih 1200 ili 1500 kvadrata. Imali smo jednu šikaru. Dođeš hraniti svinju, a nje nema, ne vidiš ju. Od tada smo dosta napredovali. Danas imamo 350 svinja i puno bolje uvjete. I dan danas imamo te originalne prve četiri svinje…"