Nije me prošlo, makar je godinu dana već iza. Vidio sam, znoji se, a nije bilo toplo za vrijeme utakmice. Vidio sam dok daje izjavu da se znojenje pojačalo, da je blijed. On to nije pokazivao. Kao i uvijek nakon utakmice poslao sam poruku, ali nije odgovarao, a to se nije događalo, makar se puno promijenilo i život je donio neke drugačije priče.
Onda je otišao u svlačionicu, sjeo u auto i zaspao na semaforu. Rekli su u bolnici je, već to je zvučalo jako loše i onda se pretvorilo u tugu koja ni godinu dana kasnije ne prestaje. Ustvari, još je veća jer se nakon proteklog vremena ustvari vidi koliko je rukomet i sport izgubio odlaskom Zlatka Saračevića.
Fali svima, i onima koji su tada bili uz njega i onima koji nisu, ali ih je njegov nepresušni duh zarobio za sva vremena. To se ne uči, to se ima, kao i onaj sunožni odraz, kao i lijevo rame i 'bombara' kako je ljevicu od koje smo se sklanjali znao nazvati. Nama je bio draži kao nogometni golman, a ljudi su ga obožavali po rukometu i njegovoj spontanosti. Antologijske su izjave ' ja danas u rukometu, ma jesi ti normalan, dok ja dadnem gol, pa mahnem publici, pošaljem joj pusu, odem na klupu, mi primimo već dva komada – nema mog rukometa više' ili 'ma znaš ovo kako je Puc umro, zvali me da igramo, a ja im kažem, ma ljudi nije problem, ni skočiti, ni zabiti go, ali kako se spustiti na zemlju, a da ništa ne pukne'. U te dvije izjave mogao se prepoznati rukomet nekad i rukomet danas, a sve tako jednostavno, spontano rečeno, da ne može biti jednostavnije.
Nije kod njega bilo rukometnog filozofiranja, predobro je naučio pravila tog sporta da bi mislio da je iznad njega. Njegove su odluke bile jednostavne, njegove procjene nepogrešive. Jednom prilikom kaže 'oni bi i mlade i rezultat, a ne može to tako i nije to sve, jer neki igraju napad, neki igraju obranu, a ti moraš igrati da se suprostaviš svakome… Ne mogu ja mijenjati ekipu k'o u hokeju, to je rukomet. I ne možeš naučiti nekoga 'ko misli da zna sve i da sve počinje baš od njega. A trener si, radiš s onim što imaš i pokušavaj iz toga izvući neki maksimum'.
On je bio samo rukometaš. Nikakav rukometni guru koji misli da će promijeniti sport. Previše ga volio od vremena kada ga stari Hamšo vodio na utakmicu i previše ga je naučio poštovati, jer mu je rukomet dao sve. Zbog njega su kada je bio klinac rušeni stereotipi, rušeni su veliki igrači, ali je sve što je napravio sam pokazatelj da je uspio biti i ostati jedan od najposebnijih rukometaš koje smo imali.
Kako bi on to rekao, jednostavno – 'ma Pinjo, ajmo mi zapalit, ako ti nećeš ja ću, a jebo ovo'.
Možda vam zvuči prosto, ali nije nimalo, jer to je dio one priče 'što je pisac htio reći'. Čudno je to sve, prijatelj Gordan i ja dugo smo nedavno stajali ispred zgrade u Kaporovoj u kojoj se rodio, s pogledom na treći kat, popili piće za njega u Mejdanu, a uvijek kada sam na Mirogoju Sarač – Kljun – Puc je linija s koje ne skrećem. Šteta, šteta, a rekao bi on 'jebiga, šta možeš'. Ni to nije psovka, samo život… Važno je da imamo liniju, ako ništa…